Upoznajte se sa duom Telo kao instrument

dana May30 2017

Alice in Wonderband, jedna neobična umetnička grupa, već gotovo dvadeset godina stvara na ovim prostorima – muziku, pozorišne komade, poeziju. Nju čine bračni par Ana Vrbaški i Marko Dinjaški, vrhunski profesionalci neobično blage naravi. I ukoliko ste do sada imali prilike da prisustvujete jednoj od njihovih predstava, morali ste se osetiti baš kao da ste se najednom našli u Alisinom svetu čuda – nekako ste sve te elemente već videli ranije: muziku, ples, glumu, ali je redosled ili spoj tih već viđenih elemenata imao neku svoju posebnu matematiku. 

Nego, u čemu je tajna? Možda u tome što ovaj talentovani duo odlučno neguje jedan razvojni mentalni stav kada su u pitanju njihove sopstvene veštine. A koliko to može da bude zarazno i opojno shvatite onda kada lično učestvujete u jednoj od njihovih radionica pod nazivom Telo kao instrument. Potrebno je samo odvažiti se na prvi korak. No, ukoliko vam nedostaje još svega par uveravajućih ohrabrenja, nastavite sa čitanjem teksta, jer su Ana i Marko danas sa nama nesebično podelili priču o njihovim ličnim umetničkim i životnim počecima. 

Oboje ste muzičari po struci. Možete li ukratko nešto reći o body percussion tehnici, te kako je ona ušla u vaš život?

Ana: Prvi put sam se susrela licem u lice sa body percussion tehnikom na radionici u inostranstvu, u okviru evropskog projekta „Except“, gde sam pozvana kao nezavisna umetnica od strane Kulturanove iz Novog Sada. Nije mi bila nepoznata ni pre toga, jer sam pohađala više pozorišnih radionica, koje su koristile i elemente muzike i pokreta, donekle i ove tehnike.

Marko: U suštini, oboje smo tragali za načinom da se izrazimo kroz više umetničkih jezika u isto vreme, jer je muzika ostala najvažnija, ali na sceni nije bila dovoljno atraktivna, a mi smo radili na sebi kao izvođači i usavršavali svoje sposobnosti.

Vaša predstava-koncert „Da i Re, telo kao instrument“ koristi se jedinstvenim jezikom. Kako ste došli na ideju da koncert spojite sa predstavom?

Marko: Kako bi objedinili pozorište i muziku, pozvali smo našu cenjenu saradnicu, glumicu Višnju Obradović, koja se ovom prilikom prihvatila režiranja naše muzike. Jer, imali smo spremljen muzički materijal, obrade različitih muzičkih numera. Spektar pesama je širok: od balkanske izvorne muzike (pesme iz Srbije, Hrvatske, Makedonije) do strane pop muzike – Princa, Bitlsa i jugoslovenskog roka (grupa Smak). To je muzika koju volimo da slušamo i izvodimo, i izbor pesama se nametnuo sam po sebi. Kada smo osmislili muzički aranžman, pozvali smo Višnju Obradović da ga uobliči za scenu, jer je to bio sledeći logičan korak.

Ana: Razvijali smo predstavu kroz pozorišni proces, tragajući za pričom. I ona je došla prirodno, jer, kao dugogodišnji životni i umetnički partneri (ove godine smo proslavili dvadesetogodišnjicu braka), imamo već izgrađen odnos i međusobno razumevanje na sceni. Ova predstava priča o muško–ženskom odnosu kroz različite aspekte, kroz ljubavne pesme, kroz nadmetanje i saradnju; gledalac može prepoznati univerzalno, ali je sigurno najvidljiviji odnos između Marka i Ane (smeh). Kroz probe smo došli spontano i do načina da povežemo celu predstavu–koncert, jer su se glumačko–muzičke minijature nadovezivale na numere i gradile organsku celinu.

Upotrebom tela kao instrumenta stiče se utisak jedne posebne prisnosti sa sopstvenim telom. Sem stvaranja muzike tu se događaju još neki interesantni procesi, koji, uz malo volje, mogu doprineti našem ličnom razvoju. Možete li reći malo više o tom aspektu vašeg rada? Šta se dešava na radionicama koje organizujete?

Marko: Radionice „Telo kao instrument“ su osmišljene da zadovolje više potreba koje ima savremeni čovek i više različitih nivoa. Sem muzičkog aspekta (ritam, višeglasno pevanje), razvijaju veštine koje su nam preko potrebne: koncentraciju, koordinaciju i sinhronizaciju pokreta i glasa, pamćenje, spretnost, osećaj za prostor. U isto vreme smo intenzivno aktivni u unutrašnjem prostoru i u spoljašnjem, u grupi radioničara, sa kojima delimo zajednički ritam i melodiju. Preko kontakta sa njima, uz pogled, usaglašavanje i komunikaciju s grupom, vraćamo se sebi i sopstvenom telu, sopstvenom biću.

Ana: Volimo radionice: i da učestvujemo u njima i da ih osmišljavamo i vodimo. Za mene su one uvek bile prilika da naučim nešto novo o sebi time što učim nešto novo. Iz te ljubavi ih i vodim. I stalno vraćam naše radioničare na kontakt sa sopstvenim telom: da ga osveste, opuste, a da budu spremni i da im je pažnja budna. Jedan od ciljeva naših radionica je i širenje „teritorije“ pažnje i mogućnosti da izvršavamo uspešno više različitih zadataka u isto vreme, od kojih je deo zadat, a deo potpuno slobodan, kao kretanje kroz prostor i susretanje sa drugim radioničarima. Zbog toga ovo nisu samo muzičke radionice, već se obraćaju celom biću i podstiču kreativnost kroz prilično složene zadatke. I smeh se uvek ori, jer „greškama“ pristupamo kao improvizaciji, ne sudimo sebi, već uživamo u procesu učenja.

Šta se dešava u telu kada se njegova bitna funkcija, pokret, nakratko preseli u svet zvuka? A u glavi?

Ana: Kada pomislimo na telo i zvuk, mislimo na ples, na oslobađanje tela. Na našim radionicama se ova sloboda stiče kroz proces učenja. Da bi se došlo do slobode, prvo je potrebno savladati pravila igre, jer onda možemo da ih zaboravimo. I tako glava ima vrlo ozbiljan i težak zadatak, a to je da shvati da može da zaboravi sve što je prethodno naučila i pusti telo da radi ono što zna! (smeh)

Ima li osećaj za ritam neko posebno mesto u našem telu, kako vi to doživljavate? Šta govorite ljudima koji tvrde da nemaju urođen osećaj za ritam ili da ne znaju da pevaju?

Marko: Zbog školovanja i dugogodišnjeg iskustva bubnjara i perkusioniste, osećam ritam u nogama. One su metronom koji određuje meru za svaki ritam koji sviram. Ne verujem da postoje ljudi koji nemaju osećaj za ritam – samo je to saznanje uspavano ili potisnuto, i moguće ga je lakše ili teže prizvati, naravno – praksom.

Ana: Složiću se sa Markom da ne postoje ljudi apriori nemuzikalni. Pevanje i ples su ekspresija, vrlo ličan izraz, i mnogi se stide da se na ovaj način iskažu, često zbog prethodnih loših iskustava. Potrebno je sigurno i prijatno okruženje, kao i poverenje, da bi se ljudi „otvorili“ na ovaj način. Osećaj za ritam delimo svi i nalazi se u srcu – dok smo živi, prožeti smo ovim zvukom, koga nismo svesni, sem u incidentnim okolnostima. Radionice služe baš tome – da nas podsete ko smo i šta smo, u čemu uživamo, a šta nam ne prija; da izađemo iz komforne zone u kojoj prebivamo i setimo se šta nam je stvarno bitno.

Vaš specifičan način života, približen prirodi, nekada smatran sasvim normalnim, u današnje doba deluje egzotično. U kojoj meri, po vama, ovaj pomalo radikalan pristup doprinosi vašoj kreativnosti?

Ana: Život u prirodi nas je odredio i kao ljude i kao umetnike. Pre devetnaest godina smo se preselili u prirodu u vikendicu, blizu Sremskih Karlovaca i Stražilova. Tu smo stvorili dom, odgajili decu, naučili mnoge važne lekcije o sebi, zajedničkom životu, prirodi. Forma umetnosti kojom se bavimo ima u sebi nešto drevno – jer nam nije potrebno ništa više od nas samih da bi stvorili čaroliju! U velikoj meri smo inspirisani prirodom. Probe održavamo u jednoj divnoj prostoriji s drvenim podom, a kroz otvorene prozore sunce žmirka kroz lišće breze, ptičice cvrkuću, a cvrčci gude. Mislim da se to čuje i vidi i u našoj umetnosti.

Marko: Iako je za svaki posao nužno doći u grad, vezan sam za život u prirodi. Grad je bučan i šaren i ponuda je prevelika. U prirodi imamo mogućnost da čujemo šta mislimo, da dišemo, uživamo na otvorenom prostoru i čistom vazduhu i budemo bliži sebi.

Radionice ,,Telo kao instrument” održavaju se u Beogradu, Novom Sadu i Subotici. Više informacija pronaći ćete ovde.




Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Upoznajte se sa duom Telo kao instrument”


« Održana štafetna trka na Košutnjaku

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook