Roboti bi mogli da nam oduzmu posao?

dana Feb22 2018

Kada sam prvi put pre nekoliko godina ugostila prijatelje mog oca sa sela u Milanu, njihovoj sreći nije bilo kraja. Osim što su po prvi put u životu kročili na tlo Italije, bio je to i prvi put da su otišli u neku zapadnu zemlju. Za Italiju se ne može reći da je baš oličenje strogog zapada, s obzirom na vrlo liberalnu politiku države i veseli mentalitet njenih stanovnika. Međutim, neka univerzalna pravila u kojima kapitalizam ubedljivo vlada, ipak su na svom mestu.

Prijatelji moga oca su prvih dana bili oduševljeni lepotom koja ih okružuje, počevši od arhitekture, milanske katedrale, uskih kaldrmisanih ulica, prelepih parkova, kanala koji prolaze kroz grad, hrane i uošte svim onim stvarima ili detaljima, a koje nisu tipične za Balkan i Srbiju. Bili su to prvi utisci.

Dani su prolazili, i odlučila sam da ih vodim u prirodu van grada, nadomak Alpa. Seli smo u auto i otišli do prve benzinske pumpe da natočimo gorivo. Izašla sam iz auta, i sasvim normalno ubacila novčanicu od 20 evra u automatsku kasu, pritisnula žuto dugme za dizel gorivo, a potom natočila 10 litara. Kada sam sela u auto, pitali su me, da li na benzinskim pumama ima ljudi koji rade ili svaki vozač plati na automatu i natoči sam gorivo. Odgovorila sam im da su uglavnom automati na pumpama, i da je tako brže i lakše, zar ne? Nisu ništa komentarisali.

Vozili smo se već nekih tridesetak kilometara, i skoro smo se bližilu izlazu sa autoputa. Barem je tako govorila moja navigacija na italijanskom jeziku. Stala sam u red za naplatu putarine, a ispred mene je bio samo jedan auto. Kada smo stigli na red, ubacila sam karticu koju sam uzela pri ulasku na autoput, a potom mi je ljupki glas sa automata rekao da platim 5 eura i 10 centi, kao i da mogu platiti papirnim novčanicama, metalnim novčanicama ili karticom, ako želim. Ubacila sam sitan novac u automatsku kasu. Ljupki glas mi je je odgovorio da sam ispravno izvršila uplatu, zahvalio se i poželeo prijatan dan, dok je automat u isto vreme štampao račun. Rampa za izlazak se u tom trenutku podigla, a prijatelji moga oca su me gledali začuđeno. Pitali su me da li na ovom izlazu sa autoputa koji broji nekih desetak rampi, ima ljudi koji rade, ili su u pitanju samo automati. Odgovorila sam im da su uglavnom automati na izlazima i ulazima na autoput, i da je tako brže i lakše, zar ne?

Tatini prijatelji su prvo zbunjeno ćutali, a potom posle nekoliko minuta vožnje jedan od njih je rekao – za nekoliko godina tako će biti i u Srbiji.

Više neće biti ljudi koji će raditi na pumpama, na naplatnim rampama ili na običnim kasama u supermarketima. Umesto njih, biće to komjuteri i roboti!

Tada sam se prvi put zaista zamislila i pomislila – možda je stvarno tačno da će uskoro kompjuteri i roboti zameniti ulogu čoveka u objavljanju određenih poslova. Ali, pravo pitanje koje treba postaviti jeste, koji su to poslovi na kojima bi robot mogao zamenti čoveka?

U ovom trenutku, na prvom mestu su poslovi srednje stručne spreme, poput kasirki, prodavaca, vozača i sličnih poslova koji su srednjoj klasi zapadnog društva do sada omogućavali ugodan i pristojan život. Dakle, nije reč o visoko kvalifikovanim poslovima, niti o nedevoljno plaćenim poslovima, poput dostavljača fast food hrane, iako je cilj robotičke industrije, da ovakve poslove potpuno zameni robotima humanoidima.

’80ih godina, pionir robotike i veštačke inteligencije Hans Moravec je ovakav scenario već predvideo. Njegova istraživanja su dovela do rezulata, da je relativno lako naučiti jednog robota da rešava test inteligencije, dok je mnogo teže naučiti ga da usvoji motoriku deteta od godinu dana. Paradoks, da su aktivnosti kao što je rasuđivanje na visokom nivou, radnje omplikovane za ljude, u ovom slučaju lake su za robote sa veštačkom inteligencijom. Dok, s druge strane, senzorne i jednostavne motoričke veštine jednogodišnjeg deteta, apsolutno su nedostižne za današnje robote.

Tako da, poslovi na kojima nas roboti već menjaju, a u budućnosti će nas i vrlo verovatno apsolutno zameniti, jesu svi oni poslovi srednje klase, kao i poslovi koji zahtevaju jednostavne ponavljajuće manuelne radnje. Međutim, Moravec je radio na kompjuterima starim više od 30 godina, a sada se postavlja pitanje, šta je sa robotima novije generacije.

Roboti nove generacije biće sve sličniji čoveku, ali ostaće još dugo „mašine“ kojima se upravlja

Jedan od najpoznatijih robota humanoida jeste takzvani iCube. Dete robot, visok svega jedan metar i težak 25 kilograma, sa karakteristikama i osobinama veoma sličnim čoveku. Zapravo, ovaj robot je najsavršeniji humanoid koji je ikada napravljen. Njegove ruke su napravljene od metala, sa električnim mišićima, a njegove oči zapravo jesu dve kamere. Njegova koža je veštačka, a dok govori njegovi izrazi lica podsećaju na pravo dete.

Stvaraoci ovog robota, italijanski inženjer robotike Đorđo Meta i njegov kolega Đulio Sandini su još 2004 godine zamišljali da naprave robota humanoida, onakvim kakav on jeste danas.  iCube jeste zapravo model robota ili plataforma koja služi za dalja testiranja i naučna istraživanja koja bi mogla dovesti do izuma autonomnih robota, a koji bi u budućnosti bili asistenti ljudima, u fabrikama, bolnicama, školama ili u sopstvenom domu.

Pitanje, da li će roboti zaista biti u stanju da nas zamene i u mnogo kompleksnijim autonomnim poslovima, ostaje još uvek bez kokretnog odgovora, iako su predviđanja naučnika poprilično realistična, i to u bližoj budućnosti. U svakom slučaju, kako god bilo, sasvim je sigurno da se razvojem automatizacije i robotičke industrije, dovodi u pitanje sve veća nezaposlenost ljudi.

Tatjana Đorđević




Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Roboti bi mogli da nam oduzmu posao?”


« Selektor Đorđević: Meč protiv Nemačke najvažniji!

RSS trendovi

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook