O zemljanoj arhitekturi sa Draganom Marjanović

dana Jan29 2013

Dragana Marjanović je mladi arhitekta, koji radnu normu, neophodnu za svakodnevni život, ispunjava kao 3D dizajner u advertajzing agenciji. Kada odloži korporativni čin, otkriva svoje prave ideale i kreće u poteru za održivom budućnošću. Već dve godine, kao deo tima “Kuća čuvarkuća“, radi na promociji, edukaciji i podizanju svesti o zemljanoj arhitekturi, kroz predavanja i prezentacije. U „Klubu finih zanata“ u Mošorinu, sa kolegama iz zemlje i inostranstva, paralelno radi i na rekonstrukciji stare seoske kuće i formiranju budućeg edukativnog centra. Njeno predavanje o zemljanoj arhitekturi mogli ste čuti prošlog vikenda u Novom Sadu u okviru TEDx konferencije, a mnogo toga saznaćete i tokom ovog razgovora, koji smo uradili u ime svih vas koje žele malo više da saznaju o organskoj arhitekturi iz prve ruke.

Vojvodina ima dugu tradiciju što se tiče seoske arhitekture. Šta je ono što tebe tu posebno fascinira?

Ono što mene fascinira je bogatstvo različitih tehnika gradnje na ovako malom prostoru, kao i sama tipologija objekata.

Nekada su ljudi gradili samo sa onim što bi u svojoj bližoj okolini nalazili, a kako Vojvodina ima samo 6% šuma, glavni materijal za gradnju bila je zemlja. Osim tehnike “naboj” (gde se zemlja nabija u kalupima, u slojevima), široko je rasprostranjena i tehnika “čerpić” (cigle od nepečene zemlje, sušene samo na suncu) i “pleter” – tehnika koja se, uglavnom, može pronaći na Fruškoj gori (drvena struktura, u kojoj se plete ispuna i olepljuje blatnim malterima); osim ove tri najrasprostanjenije, nekada se gradilo i “busenjem” (komadima zemlje koji su direktno sečeni, sa organskim slojem i travom, a u dokumentaciji Zavoda za zaštitu spomenika sam, čak, pronašla da su postojale i “putrike” – kuće sa ravnim krovom od zemlje!

Iako najveći broj objekata građenih zemljom spada u stambene, ekonomske i pomoćne objekte, njenu primenu nalazimo i u objektima narodne tehnike (poput suvača, vodenica i vetrenjača), a čak su do danas očuvana i dva sakralna objekta: manastir u Botošu i crkva u Ečki kod Zrenjanina.

Mnogi su te savetovali da kuću koju si kupila u Mošorinu srušiš pa tek onda da gradiš novu, dok su te kolege iz inostranstva podržale u ideji da kuću renoviraš. Koji argumenti bi branili prvu, a koji drugu tezu?

Nažalost, mi nemamo nikakav odnos prema tradiciji, pa se povodimo modom i trendovima, i radije rušimo nego što čuvamo. Ustvari, ta opcija kod nas gotovo ni ne postoji, retki su primeri očuvanja – osim kad ljudi nemaju drugog izbora.

Istina je da, na kraju, rekonstrukcija uvek bude skuplja nego gradnja novog objekta. Takođe, kad gradimo novo i ispočetka, sigurni smo u to kakvi su temelji, kako je izolovana, koliko je kvalitetna drvena građa itd. Sigurniji smo u ono što smo sami gradili i čemu smo prisustvovali, znamo koji su materijali korišteni i znamo šta da očekujemo od te kuće.

Ali, s druge strane, stoji pitanje etike, pitanje tradicije, istorije, očuvanje znanja i veština koje su se vekovima prenosile, i koje su ugrađene u svaku od ovih kuća. Rušenjem, mi ne rušimo samo kuće, rušimo jedan deo tradicije. Nepovratno gubimo znanja koja nigde nismo prethodno sačuvali, umesto da ih iskoristimo kao polaznu tačku za dalja istraživanja i nastavimo da ih unapređujemo.

Rekonstrukcije, adaptacije, renovacije, osim toga, u sebi nose i izazov – kako, u okviru zadatog, napraviti nešto novo; kako se prilagoditi postojećim uslovima, kako njih prilagoditi sopstvenim željama i potrebama, itd.

A kako je gradnja zemljom kod nas zabranjena još pedesetih godina (kao i gotovo svugde u svetu – jer, zemlja ne košta ništa, a od opeke i cementa mnogi imaju koristi), rekonstrukcije su odličan način da započnemo i neke velike promene. Osim toga, Vojvodina je puna napuštenih ili polunapuštenih kuća koje je, još uvek, moguće spasiti.

Iako je danas u Srbiji sve manje popularno živeti na selu, da li misliš da bi taj trend mogao da se promeni ukoliko bi se promovisao život u skladu sa prirodom, sa manje stresa itd. ?

Mislim da je selo depopularizovano poslednjih decenija, ali da se taj trend polako počeo menjati poslednjih nekoliko godina. Sve je više mladih koji se odlučuju za povratak na selo (što zbog ekonomske isplativosti, što zbog zdravog života, što zbog mira i slobode) i mislim da će toga biti sve više. Naravno, promovisanje uvek može da pomogne, ali sam sigurna da je svako od nas, i bez te promocije, svestan anti-stres tretmana seoske sredine. Tamo vreme drugačije teče.

U inostranstvu je eko-gradnja već duže vreme u ekspanziji, kao i organska poljoprivreda. Da li uz zemljane kuće u Mošorinu planiraš i perma bašte?

Ideja o bašti rodila se krajem prošle godine, jer želim da centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu postane samoodrživ po svakom pitanju, pa i po pitanju zdrave hrane.

Za permakulturu sam čula tek nedavno – mislila sam da se tiče samo agrikulture, ali sam usput otkrila da tu spadaju i gradnja, recilaža i sadnja, i sve ono čime sam već počela da se bavim.

Tako sam prvu polovinu ove godine posvetila traženju semenki starih sorti po Vojvodini, čitanju knjiga i proučavanju okruženja kuće u Mošorinu, zbog čega su radovi na kući trpeli. Zato sam u drugoj polovini pustila baštu da se sama održava, a ja se vratila radovima na kući.

Sve ovo je za mene bio veliki početak i eksperiment, ušla sam u nešto sasvim novo i zadovoljna sam rezultatima: prinosi su minijaturni i izuzetno slatki.

Ipak, priznajem da je teško uklopiti i sadnju i gradnju, te se nadam da će mi naredne godine ekipa WWOOF Serbia (voloniranje na organskim farmama) pomoći u ovom prvom. Mada je neprocenjivo iskustvo gledati kako nešto, što ste spustili u zemlju, raste.

U čemu je sve prednost materijala koji ti koristiš za gradnju u odnosu na standardne koji se danas upotrebljavaju u građevinarstvu za zidanje, poput cigle, bloka i slično?

Zemlja je zdrav, topao i plemenit materijal. Sveprisutna je i lako dostupna, vekovima upotrebljavana na ovim prostorima; i gotovo svaka je pogodna za gradnju. Potpuno je podložna reciklaži, pod uslovom da nije stabilizovana neorganskim stabilizatorima. Ne troši energiju za proizvodnju (osim ljudske snage). Zatim, ima visok akustični komfor, otporna je na požare. Omogućava gradnju u sopstvenoj režiji, a nosi u sebi ogroman kreativni i socijalni potencijal.

Često čujem da ljudi kažu da je zemlja dobar izolator, što nije tačno – izolatori su materijali poput trske i slame. Zemlja ima sposobnost termoregulacije okoline, što znači da prima višak vlage iz vazduha, pa je, potom, po potrebi, oslobađa. Svojom termalnom masom, doprinosi da kuće zimi greju, a leti hlade.

Da li i zemlja mora imati neku vrstu kalupa ili propisane dimenzije kao cigla?

Zavisi od tehnike koja se koristi. Ukoliko je to naboj, debljina zidova (odnosno širina drvenih kalupa u kojima se zemlja nabija) je minimalno 50-60 cm. Ako se zid zida čerpićem (ciglom od nepečene zemlje), dimenzije kalupa iste su kao dimenzije standardne opeke (nekad se koristio stari format, danas novi). Ako se radi drvena struktura i pleter, debljina blatnog maltera zavisi od dimenzija drvenih stubova. Tehnika “cob” (mešavina zemlje i slame) daje potpunu slobodu u debljini i formama (radi se bez oplate), pa se često primenjuje u gradnji modernih organskih formi danas.

Kakav nameštaj i oprema odnosno enterijer ide uz jednu zemljanu kuću?

U zavisnosti od želja i prohteva vlasnika, ali i od načina na koji se gradi. Može se opremiti starim autentičnim nameštajem; može se raditi nešto potpuno novo, moderno i minimalističko (naročito ako je u pitanju moderna gradnja), ili se može napraviti zanimljiv spoj starog i novog – mogućnosti su neograničene.

Da li se ta zemljana gradnja može primeniti i u nekoj gradskoj sredini?

Većina starih jezgara bila je građena zemljom. Danas je to mnogo komplikovanije, jer su u pitanju tone i tone zemlje koje bi trebalo transportovati u jednu gradsku sredinu, ili eventualno osušiti na suncu stotine čerpića. Ipak, postoje razni načini – jedan od njih su blokovi od stabilizovane zemlje (tehnika koja se poslednjih decenija mnogo koristi, naročito u Africi i prenaseljenim četvrtima Južne Amerike).

Zaboravljamo da su prvi soliteri na svetu građeni, upravo, zemljom: nalaze se u Jemenu u gradu Šibamu (“pustinjski Menhetn”), stari su preko pet stotina godina, visine od 15 do 40 metara, i danas tamo stoje i odolevaju vremenu.

Osim toga, u zemljama poput Francuske i Nemačke, zemljom se danas grade i moderni objekti u urbanim sredinama. U Francuskoj je čak realizovan i jedan višespratni objekat. Dakle, nije nemoguće, samo su potrebni ozbiljni projekti, ozbiljni stručnjaci, ozbiljna tehnologija, koje mi, nažalost, ne posedujemo.

Drugi deo intervjua čitajte ovde.

 

 

 




Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “O zemljanoj arhitekturi sa Draganom Marjanović”


« Osvojite majicu Philosophy

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook