O zemljanoj arhitekturi sa Draganom Marjanović (drugi deo)

dana Feb1 2013

Dragana Marjanović je mladi arhitekta, koji radnu normu, neophodnu za svakodnevni život, ispunjava kao 3D dizajner u advertajzing agenciji. Kada odloži korporativni čin, otkriva svoje prave ideale i kreće u poteru za održivom budućnošću. Već dve godine, kao deo tima “Kuća čuvarkuća“, radi na promociji, edukaciji i podizanju svesti o zemljanoj arhitekturi, kroz predavanja i prezentacije. U „Klubu finih zanata“ u Mošorinu, sa kolegama iz zemlje i inostranstva, paralelno radi i na rekonstrukciji stare seoske kuće i formiranju budućeg edukativnog centra.

Koliko se ova vrsta eko-izgradnje razlikuje od standardne izgradnje koja je zastupljena kod nas?

Suštinski, ne razlikuju se mnogo, jer su se standardne tehnike i razvile iz starih, lokalnih tehnika: čerpić je zamenjen opekom, naboj – betonom. Tehnologija gradnje ostala je ista.

Da li se teško dolazi do materijala kojima se grade te kuće?

S jedne strane, iako zvuči neverovatno i paradoksalno – veoma je teško naći neke od tih starih materijala za gradnju, iako smo njima okruženi. Kako ih danas retko ko koristi, te kako su se poljoprivredne mašine modernizovale i usko specijalizovale za rad na samo jednoj funkciji, materijal poput pleve veoma je teško naći. Takođe i dobro baliranu slamu.

S druge strane, zemlja se nalazi svuda oko nas – i gotovo svaka može da se koristi, samo je treba testirati, da se vidi koji je najbolji način za njenu primenu.

Da li od zemljanog materijala koji ti koristiš za zidanje te kuće mogu da se prave još neki proizvodi primenljivi u građevinarstvu?

Od “sive” zemlje koju koristim (odnosno, za sad još uvek, recikliram onu koju sam dobila rušenjem urušenih objekata) moguće je praviti naboj, čerpić, maltere za zidanje; u kombinaciji sa slamom ispunjavam njome pukotine, a može poslužiti i za izradu vikli (valjak koji služi za ispunu međuspratne konstrukcije), i izradu podova od zemlje. Sa ”žutom” zemljom prave se blatni malteri za oblaganje fasada (u kombinaciji sa plevom) i proste i hlebne peći.

Za izradu pločica, kaljeva, crepova i drugih keramičkih proizvoda se, takođe, koristi zemlja; ali su to specijalne mešavine, koje se dobijaju dodavanjem raznih vrsta glina i raznih drugih aditiva, kako bi se mogle peći. Moja ”specijalnost” je nepečena zemlja, pa bih ovu temu prepustila stručnjacima.

Koliko je taj materijal dekorativan i kako izgledaju te kuće na kraju, t.j. kako izgleda završna fasada?

Kod nas se zemlja nikada ne ostavlja vidljivom, uvek se preko poslednjeg sloj maltera kreči, a potom dekoriše čuvenom tehnikom “moleraj”.

To nije slučaj u svetu, a pogotovo danas u gradnji modernih objekata, zemlja jako često ostaje vidljiva; a dodajući joj razne boje, pigmente, kreč i ostale prirodne materijale –može da izgleda moderno, dekorativno i predivno! Potražite samo neke od radova na www.eartharchitecture.org, pa ćete videti na čega mislim. Takođe, završni sloj može biti premazan lanenim uljem, voskom, raznim biljnim sokovima – što mu, osim lepog izgleda, povećava i trajnost i otpornost.

Zemlja u Vojvodini je bogata glinom. Postoji li danas-sutra mogućnost izvoza ili brendiranja recimo “vojvođanske gline”?

Iskreno se nadam da ne! Suština je da se koristi materijal koji nađemo u okolini – što smanjuje cenu transporta, vreme i energiju potrebnu za prenos. Takođe, ako samo pogledamo oko sebe, videćemo kako su ljudi kroz vekove došli do najboljeg načina za građenje sa onim što imaju na dohvat ruke, bilo da je to kamen, drvo ili zemlja; kako te građevine potpuno odgovaraju klimi, seizmičkom području, itd.

Naravno, danas u svetu postoje firme specijalizovane za prodaju zemlje “spremne za upotrebu” (što je, s jedne strane, dobro, jer može svako da je koristi, bez mnogo iskustva ili testova); ali s druge strane, dolazimo do toga da se uvozi glina iz Kine, meša sa glinom u Evropi, a potom šalje za radove u Koreji, što je, s nekog razumnog stanovišta gledano, preterano i sasvim bespotrebno.

Da li si razmišljala o tome da napraviš čitavo jedno selo kao turističku atrakciju, balzamovan primer za svet?

Nisam, i moram priznati da me pomalo nervira naš megalomanski duh i želja da sve radimo na veliko. Javljalo mi se dosta ljudi sa idejama gradnje eko, etno i ostalih vrsta sela (pri čemu pojam “etno” nema nikakvo značenje u našem jeziku), a jedino što sam im htela reći bilo je: ljudi, napravite prvo jednu kućicu, kućerak, pa onda gradite sela!

Drugo, i na našu veliku žalost, većina naših sela i jeste balzamovana – ostala su takva kakva su bila pre pedesetak godina; i negde im se još divim i pitam kako uopšte odolevaju vremenu i našem nemaru.

Treće, mislim da ljudi greše u toj nameri: ne treba praviti replike prošlosti, jer one nisu prilagođene našem načinu života, potrebama i navikama. Pre mislim da te tehnike gradnje treba razvijati, unapređivati; koristeći prirodne, lokalne materijale, poštujući okruženje i način na koji se u okolini gradilo.

Ti, između ostalog, vodiš i volonterske radionice i držiš predavanja o zemljanoj arhitekturi u Mošorinu. Opiši nam ukratko koncept tih radionica?

Da, između ostalog, sa željom da to bude jedino čime ću se baviti u budućnosti! Kod nas je koncept “participativnih gradilišta” gotovo nepoznat, a studenti arhitekture, građevine i sličnih struka, retko gde mogu da steknu praktično iskustvo. U Evropi je ova vrsta obuka veoma poznata i rasprostranjena, a kako je u procesu umrežavanje svih nas, nadam se da će biti i više ovakvih razmena.

Što se samog koncepta u Mošorinu tiče, postoje volonterske radionice na kojima se rade neki od tekućih poslova, kao i jednodnevne ili višednevne obuke u vezi sa gradnjom zemljom, baliranom slamom na samoj kući – Klubu finih zanata, i budućem centru za zemljanu arhitekturu, gde će se ovakve akcije i eksperimenti nastaviti i u budućnosti.

Kako ni jedan od mojih projekata nije prošao ni na jednom konkursu, a pritom imam želju da taj centar zaživi, počela sam da organizujem ovakve radionice, da bi centar već od samog početka mogao da se samoodržava.

Što se uslova za učestvovanje tiče – mogu da kažem da u suštini ne postoje. U početku sam imala želju da vidim koga uopše interesuju, pa sam ostavila sve otvoreno i bez ograničenja. I mislim da je to bila dobra odluka. Dolaze ljudi koje to interesuje, koji žele nešto da grade za sebe, koji žele da sami poprave svoje kuće, ili da jednostavno steknu praksu. Naime, bitna je spremnost za timski (ponekad i težak) rad, otvorenost, dobro raspoloženje i skromni zahtevi – ipak je ovo, još uvek, samo gradilište.

Tvoj tim je jedan od partnera u projektu EU “Leonardo da Vinci”. Možeš li nam reći nešto više o samom projektu?

Da, veoma mi je drago što je “Kuća čuvarkuća” prva iz Srbije koja učestvuje na jednom “Leonardo” projektu za doživotno učenje. Zajedno sa 17 partnera iz 8 evropskih zemalja (Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Španija, Portugal, Češka, Slovačka, i Srbija), radićemo na projektu “PIRATE” u naredne tri godine (2012-2015) na izradi osnovnih alata za učenje tehnika gradnje zemljom i na njihovoj sertifikaciji.

 

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.




Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “O zemljanoj arhitekturi sa Draganom Marjanović (drugi deo)”


« Srpska kreativnost osvojila Brisel

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook