Nikola Puzigaća

dana Feb3 2013

Nikola Puzigaća, talentovani grafički dizajner iz Kikinde koji radi i živi u Beogradu, u detinjstvu je bio fasciniran rečima pa je sanjao da postane pisac.

Kasnije je razmišljao čak i da upiše filmsku režiju, a da nije upisao grafički dizajn na Beogradskoj politehnici danas bismo možda pričali sa priznatim naučnikom koji umesto slova, sklapa perfektno formule iz fizike .

Ovako, Nikola je ostao veran rečima, ali u domenu dizajna izmamljujući nam sa svoje fb stranice OSMEH svaki dan svojim digitalnim humoreskama u okviru kojih se duhovito igra sa društvenim “normama”, popularnom kulturom, našim karakterom i aktuelnim temama.

Ono što kod njega volimo najviše je OKO za onu skrivenu smisao iza neke fraze ili reči koju koristimo, a koja je na prvu loptu krajnje obična, svakidašnja.

Sa dečkom koji obećava, sklapali smo rime jednog zanimljivog intervjua.

Često se desi da se iza ovako “veselog” dizajna krije jedna ozbiljna, povučena osoba. Kakav je Nikola Puzigaća? Sasvim kul ili super kul?

Ako bih rekao da je svaki sekund sa mnom zabavan, slagao bih kao političar. Nisam “stand up” komičar, ali ne oklevam da sa ljudima oko sebe podelim neku usmenu verziju “veselog dizajna”. Svi mi imamo svoja stanja blaženstva i svoja “dark side of the moon” stanja, pa kapiram da imamo i “sasvim kul” i “super kul” stanja koja se smenjuju. I to je u redu dok god je to prirodni tok “kula“. Danas je ipak malo tih prirodnih tokova i ljudi se uglavnom trude da budu kul, pa u celoj toj frci oko traženja kula, ispadnu smešni. Oni su mi i bili inspiracija za seriju postera pod nazivom “Nisam kul“.

Kada je grafički dizajn ušao u tvoj život? 

Još u osnovnoj školi obožavao sam indigo i paus papire, rapidografe…, i one folije sa slovima koje nasloniš na papir pa noktom grebeš da bi preslikao slova na papir. Ne znam kako su se te folije nazivale ali sam siguran da su slova bila ispisana Helveticom. Kasnije u gimnaziji kod kuće sam pravio postere ručno, tušem i temperama, a u školi sam u sveskama rapidografima ispisivao imena bendova, albuma… Kad kažem bendova, ne mislim na crtanje kosturske glave iznad natpisa Pantera. Sećam se da mi je poslednji rad u svesci na kraju četvrte godine, simbolično bio natpis “The Final Cut”, album Pink Floyda.

U žižu interesovanja došao si zahvaljujući duhovitim posterima. Većinu tih postera “drže” reči, ili fraze iz svakodnevnog govora kojima pronalaziš novu smisao, novu reč koja na prvi pogled nije uočljiva. Kako biraš reči koje ćeš da transformišeš? 

Ako pričamo o pronalaženju novih reči u već postojećim rečima, to se samo po sebi nameće. Kada čujem neku reč, vidim odmah da li u njoj postoji još neka reč, i onda po slobodnoj proceni odlučim da li je veza između te dve reči dovoljno dobra pa tu “kombinaciju“ stavim na papir.  Ako pričamo o frazama koje spajam sa drugim frazama ili rečima, opet je bitno da meni to zvuči dobro i da ima smisla. Generalno, reči i dizajn su usko povezani. Ako reč samo izgovorimo to je onda samo skup glasova, a ako je zapišemo već smo ušli u sferu grafičkog dizajna, naš rukopis je naš lični font i čim krenemo da pišemo mi smo krenuli da dizajniramo.

Jel se sećaš koja je bila prva reč koju si redizajnirao?

Mislim da je to bio “logotip“ STR Amputica. Vrzmala mi se po glavi ta skraćenica STR i razmišljao sam kako bih ja nazvao svoju samostalnu trgovinsku radnju. Hteo sam nekako da bude spojena sa tim STR pa mi je pala na pamet reč STRANPUTICA, od koje kada odvojimo STR ostane ANPUTICA što me je odmah asociralo na amputaciju. Napravio sam znak u kojem je čovek sa, ne amputiranom, nego otkinutom nogom iz koje šiklja krv. I sve to naravno kao omaž potrošačkom društvu, sa porukom : “Samo vi šopingujte, na kraju će vam i glavu otkinuti”. Naravno, problem nije u STR…, već u onim gasnim komorama – “Ušće”, “Delta” i ekipa.

U jednom intervjuu si izjavio da te potreba za humorom najviše inspiriše da osmišljavaš svoje dizajn postere. Koliko smatraš da je humor bitan faktor u funkcionisanju jednog društva? 

Humor nije najveći pokretač – on je samo zaslađivač, doduše prirodni, ali je bitan svakako za funkcionisanje zdravog društva. Kada je Ronaldinjo bio najbolji fudbaler na svetu izjavio je: “Ja samo izađem na teren i trudim se da se zabavim. Ako bih pristupao ozbiljno fudbalu, i još kad pogledam koliko me plaćaju i koja je to odgovornost, poludeo bih u momentu”. Ozbiljnost zaista može ponekad loše da utiče na mentalno zdravlje. Humor nam olakšava mnoge situacije, deluje blagotvorno na strahove, stres i ostale moderne izmišljene bolesti. U krajnjoj liniji…, dosadno je bez humora.

Šta te pored humora još nadahnuje da stvaraš?

Život, sa svim svojim nuspojavama. Teme kao što su lična sreća, optimizam, pesimizam, međuljudski odnosi i ljubav su uvek inspirativne. To su teme kojima se svako od nas bavi u svom mikro svetu. U poslednje vreme mi je zanimljiv fenomen problema, u najširem smislu. Ljudi su po prirodi kreativna bića, i taj talenat najbolje ispoljavamo u kreiranju problema. Imamo tu sposobnost da ni iz čega kreiramo nešto – probleme. Koje god da su teme u pitanju, mislim da je glavni pokretač u stvaralačkom procesu osećaj koji umetnik ima dok stvara, i kada vidi rezultat tog rada. To inspiriše svakog čoveka, bez obzira da li se bavi umetnošću ili nečim drugim, pod uslovom da je uživao dok je radio i da novac nije bio motiv.

Pored grafičkog dizajna baviš se i fotografijom. Dok se u sferi dizajna igraš sa rečima na jedan duhovit način, ovde je primetno da se iza tvog objektiva najviše nalazi priroda, setni pejzaži…Šta težiš da crtl+Suješ sa tvojim foto-aparatom?

Kroz objektiv želim da vidim dobru kompoziciju – više detalja koje želim dobro da ukomponujem. Ukoliko mi na fotografijama neki detalj ruši kompoziciju ili ako nemam dobru pozadinu sve pada u vodu. Često mi se desi da vidim super detalj ili momenat za fotkanje ali ako pozadina ne valja, odustajem. To je taj uticaj grafičkog dizajna na fotografiju u mom slučaju. Jednostavno mora sve da izgleda kao dobro dizajniran poster.

Veliki broj mladih, talentovanih ljudi svake godine emigrira iz zemlje zarad većeg tržišta i boljih prilika za posao. Može li se u Srbiji živeti od dizajna i da li si ti ikada poželeo da odeš zauvek iz zemlje?

Imao sam tu sreću da sam odmah nakon završetka faksa počeo da radim sa stranim klijentima, i s njima kada radiš možeš da živiš od dizajna. Sa domaćim klijentima je problem u tome što ne postoji svest o tome koliko košta dizajn. Čak i kad naplatiš punu cenu, nedovoljno je jer nisi uračunao duševni bol koji boluješ dok posluješ sa njima. Naravno, čast izuzecima, ima profesionalnih ljudi i ovde sa kojima je lepo raditi. Što se tiče odlaska, o tome nisam razmišljao do pre godinu dana. Sada, ta ideja je sve više prisutna, ali ne bih otišao zbog posla, jer mi nije cilj da jurim novac. Otišao bih zbog zdravog okruženja, da bih dobio „dobar dan“ kad uđem u prodavnicu. I ostali naši “brendovi” kao što su nameštene fudbalske utakmice, tuče kontrolora i putnika, kratke trenerke ispod kojih isijavaju bele čarape i vazdušni đonovi, to su sve dobri motivatori za odlazak odavde.

Pratiš li rad drugih dizajnera? Koji te je dizajner ili umetnik, bilo iz regije ili sveta skoro oduševio?

Pratim, naravno, i svakog dana me oduševi neki novi umetnik. Na ovim prostorima ima jako puno dobrih dizajnera, ali izdvojio bih umetnika koji me već 6-7 godina oduševljava svakim novim radom – Vesna Pešić, poznatija kao BECHA. Mislim da pravi najbolje kolaže na svetu. I kod nje mi je, između ostalog, fascinantno što na svakom kolažu ima tipografski deo, koji je sporedan, ali je urađen tako da mogu da joj se dive i najveći majstori tipografije. Neverovatna je.

Šta smatraš da je presudno ne bi li neko ostavio trag u grafičkom dizajnu? Originalnost ili … 

Originalnost jeste jedan od faktora definitivno, ali potrebno je i raditi. Džaba nam sve ideje ovog sveta ako ne radimo na njima. Ostaće nam u sobi, na platnu ili na hard disku, poješće ih moljci. A da bi neko uopšte imao šansu da bude originalan u dizajnu, mora da zna šta već postoji, mora biti dizajner 24 časa dnevno. Geolog kad šeta sa devojkom kroz park, verovatno ne razmišlja o sastavu zemlje u parku, a dizajner gleda kakav je dizajn kesice za kokice koju je kupio devojci. I onda kad razmišljaš kao dizajner od 00 do 24h dođe do te profesionalne (de)formacije pa kad uđeš u prodavnicu, onda skeniraš proizvode kao Terminator pa ti ispred očiju u milisekundi izlaze ocene za pakovanja, tipografiju, kolorit…

Danas se skoro svaka sfera dizajna oslanja na asistenciju nekog grafičkog programa. Fotografije se doteruju u Photoshopu, dizajn enterijera je nezamisliv bez 3dMax-a…Kakav je tvoj odnos prema tim programima? Koje najviše koristiš i u kojoj količini? 

Nisam zagovornik novih tehnologija po svaku cenu, u nekim oblastima su nam donele više štete nego koristi, ali u dizajnu mislim da imamo više koristi. Uverenja sam da nisu toliko oduzeli dušu dizajnu koliko je na primer digitalna fotografija oduzela fotografiji. S druge strane, bitno je da ih pravilno koristimo jer su nam omogućili i da ekspresno zatrujemo lepotu dizajna. Danas je lako savladati dizajnerske alate, jer je jedini alat grafički program, i ta nepodnošljiva lakoća postajanja dizajnerom nam je i donela kvantitet i kvalitet. Dobili smo gomilu dizajnera u pokušaju, i oni su sasvim prihvatljiva cena koju smo platili jer su se pojavili i vrhunski dizajneri koji nemaju završene škole ali kapiraju dizajn i zaista rade dobar posao. Ja u svom poslu najviše koristim Illustrator i Photoshop. Kada radim komercijalni dizajn onda 90% stvari radim u Illustratoru a onih 10% ode na fotografije i Photoshop.

Koje po tebi karakteristike mora da ima jedan dobar logo ne bi li bio primećen?

Logotip mora da bude drugačiji i mora da ima dušu, to je ono po čemu se razlikuju dobar i loš logotip. Danas postoji jako puno lepih logotipa koji ispunjavaju likovne, grafičke i estetske standarde, ali neće biti primećeni jer nisu drugačiji.

Šta ti je do sada bio najveći problem u radu sa klijentima? I koliko si često morao da “sklapaš” kompromise iako si znao da će oni delimično “ubiti” tvoj dizajnerski predlog? 

Najveći problem je upravo to ubijanje dizajna klijentovim zahtevima. Srećom ne dešava mi se često da imam takve klijente. Uglavnom uspevam da im argumentovano objasnim zašto je neka ideja dobra a neka loša i oni to prihvate. A i uvek ponudim klijentu nekoliko različitih rešenja, od kojih je jedno po njegovim zahtevima, i obavezno jedno rešenje po mom ukusu, koje bih ja koristio da se bavim tim poslom. Dešavalo mi se da napravim logotip koji se sastoji od 5 elemenata i da mi klijent kaže da mu se ne sviđa ništa. Međutim, pošto mu objasnim zašto mu treba takav logotip, taj font, stil…, dođemo u situaciju da me taj klijent zove 4 puta nedeljno da mi kaže kako je oduševljen logom. Bitno je da se dizajner bori za svoje ideje.

Svakom umetniku se desi ponekad period kada mu je glava prazna i inspiracija nikako da dođe. To posebno zna da se zadesi kada se rok za određeni projekat bliži a papir je još uvek prazan… Kako se boriš protiv tih “demona”?

Borim se radom, jer se iz rada rađaju ideje. Otvorim novi fajl u Illustratoru i krenem da crtam šta god mi padne na pamet, bitno mi je da nešto radim. A ako baš nemam nikakvu inicijalnu ideju onda sednem da meditiram. Smirim misli i zamolim Univerzum da mi da ideju, jer verujem da su ideje svuda oko nas, samo bi trebalo da podesimo receptore da bi mogle da dođu do nas. Dešava mi se i da dok pakujem prezentaciju za to što sam uradio, dođem do najbolje ideje i onda bukvalno u poslednjem trenutku napravim rešenje koje klijent na kraju izabere. Postoji ona urbana legenda kada je Paula Scher radila logotip za Citi Bank, i dok je čekala klijenta, nacrtala je u restoranu na salveti logotip. Posle su je pitali kako je moguće da za 2 minuta uradi logotip, i ona je odgovorila da joj je za taj logotip bilo potrebno 20 godina i 2 minuta. Ideje su nepredvidive i nikad ne znamo kada će doći, ali nam puno rada i iskustvo pomažu da ih prizovemo.

U kojim sitnicama Nikola Puzigaća najviše uživa kada ne stvara svoje sjajne dizajn predloge?

U Plazmi, Bundesligi ,ski skokovima, muzici i fotografiji.

Za deset godina, koja se nadaš da bi fraza mogla “slikovito” da pojasni tvoj život tada?

Happiness – Deluxe Edition.


Ana Dodig
je veliki hedonista.Zaljubljenik u film,muziku i ples. Voli proleće,jutarnju kafu a najviše od svega, more! Koliko god se trudila da racionalno ide kroz život, kreativna crta je stalno vuče ka snovima i u visine. Uverena je da uspeh leži u svima nama, samo ako verujemo u sebe! Zato,keep ur head up and heart strong! kafenisanje i ostalo | na twitter-u | facebook-u | tema: ličnosti, poznati | tagovi: , , ,



Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Nikola Puzigaća”


« Jean Paul Gaultier couture s/s 2013

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook