Lutajuća ostrva u sazvežđu Lune Lu

dana Nov27 2012

Kada bi sakupili sve činjenice o delu i radu Suzane Zlatanović, poznatije kao Lune Lu, bile bi vredne knjige. Nekima neobjašnjiva, drugima fascinantna, ova dama sa Dorćola otkriva nam kako je zapravo došla pred mikrofon, kakva je to ljubav prema radiju, šta za nju predstavlja mašina za pisanje, i zašto je važno imati rokenrol u nogama.

Draga Luna, po lunarnom kalendaru, kakav nam je danas dan?
Nije pored mene trenutno te ne mogu da ti dam precizan odgovor ali ono što je bitno jeste da me Lunarni kalendar uči na koji način da koristim snagu Meseca. Smenjuju se ženski i muški dani, dani kada valja imati puno kontakata i trošiti nagomilanu snagu sa danima kada treba ćutati i sakupljati energiju

Važan je taj prvi Lunarni dan jer se tada stvara mentalna slika i vizuelizacija onog što želimo da nam se desi u narednih 28 dana.

To je inače retka stvar koju svakodnevno koristim, a da joj je zemlja porekla Rusija. Čak i votku volim – skandinavsku (smeh).

Čuli smo da tvoje jutro počinje muzikom. Plejlista za danas?
Danas slavim koncert Duška Gojkovića sa Big bendom RTS-a. Danas Beograd slavi jazz i ovog majstora trube u epizodi “Quo Vadis Samba”.

Pored čika Duška sam naučila da slušam džez. Davne 1995. mi je pričao o Majlsu Dejvisu koga sam otkrila preko filma “Lift za gubilište”. Majls i Duško su iz one škole trube koja meni jako prija, a koja podrazumeva i da je “i tišina – muzika”. Na plejlisti su mi i “Florence and the Mashine” i numera “Spectrum”, ali i Kojot u projektu “Hornsman” – “Mission” i “Belly of the Beast”. Inače, svakog utorka i četvrtka imam tu divnu priliku koja mi predstavlja ogromno zadovoljstvo, a to je da biram muziku za slušaoce radija b92 u audio ekstravaganci ŠNENOKLE. To baš skoro sve govori o muzici koju volim u tih 50tak pesama može dosta toga da se zaključi.

A kako je punk ušao u tvoj život?
Srela sam jednog od prvih pankera koji se zvao Peca Panker. Oteo mi je čips, a ja sam gledala u njegovu crnu kožnu jaknu i bedževe. Jednog dana sam ga pratila i dopratila ga do SKC-a i tako je pank ušao u moj život. Osećala sam se do tada kao “sama u gomili”, posle boravka u SKC-u – osetila sam da nas ima puno koji se tako osećaju i da smo dobra ekipa. Bila sam na pravom mestu u pravo vreme. Kismet – što bi rekli u haremu.

Diplomirani si producent kulture. Da nisi upisala i završila FDU, šta bi drugo studirala? Postoji li neka alternativa poslu kojim se danas baviš?
Najpre uopšte se ne bavim svojim poslom Aktivno sam se bavila njime od svoje 18 do 24 godine, radeći predstave u “Buhi” i “Beogradskom dramskom”, a onda sam radila četiri godine u “Bitef Teatru” i to je neprocenjivo iskustvo. Od 1994. godine bavim se isključivo medijima – to mi je do te godine bio samo hobi, a eto onda se desilo nešto i ja sam krenula ovim drumom punim rupa i stranputica, zauvek napuštajući sigurnost pozorišne sale. Fakultet mi je pružio ogromno znanje, imala sam fantastične profesore, savladala teoriju, ali i praksu i sad mi to u mnogome olakšava posao jer razumem šta se dešava u kulturi, gde su metastaze, kako može da se popravi, a i naučila sam da pričam sa glumcima i autorima jer znam tačno kako izgleda proces stvaranja pozorišne predstave ili filma ili pak organizovanja izložbe ili neke druge manifestacije.

Tako da eto ispalo je kako se suštinski sad bavim svojim hobijem profesionalno, a da li ću svojim poslom kao hobijem – videćemo, mada kratak mi je dan. Ponekad maštam kako bih volela da sve ostavim – pišem knjige na Adler mašini, živim u Kostarici, imam malu plantažu banana i pravim na šanku na plaži najbolji banana split i pričam sa papagajem pod imenom “Love”.

Na kom nivou je kulturna svest društva oko tebe?
Mi smo kao onaj teretni lift koji je napustio level 0 i prešao na minus spratove – pod zemljom. Deeper and deeper. Ima naravno fascinantnih incidenata, neko dospe do visina, ali to je ipak samo incident. To što nemamo kulturnu politiku već decenijama, nemamo viziju – ima da nam se vrati sa kamatom. Jedna poslovica kaže “kad si u rupi -ne kopaj dublje”, a mi to uporno radimo, ukopavamo se. Možda jednog dana izađemo na drugu stranu. Čudan neki narod.

Ex Yu, šta ti je donela, a šta oduzela?
Jako kompleksno pitanje vredno jedne knjige. Pola života sam provela u SFRJ, bila pionir, drug, bilo nas je 23 miliona. Ovo je sad neka druga priča – tako da sebe smatram apatridom. Da mi nema Dorćola kao neke moje konstante bila bih bukvalno bez domovine. Moj sistem vrednosti je formiran do 22 godine, a tada je počelo sve da se raspada. Tako da sam sad kao neki “Ronin” – samurajski kodeks, ali bez “gospodara”.

Ne snalazim se u vremenu kada su ljudi brojevi, kada je sve eksel tabela, broj lajkova i folower-a. Ja sam definitivno “old school”, ali sve je to život. Važno je da srce kuca i da je tu i imati “rokenrol u nogama” (smeh)

Kako si zapravo došla pred mikrofon?
Greškom. Koleginica koja je vodila emisiju nije došla i eto – bila je noć i drug kaže, ajde najavi pesmu i tako krenem i rodi se neka magija. Bilo je to pre dvaes’ godina i magija i dalje traje. Čudesna je ta kutija u kojoj žive mali ljudi. Neka istraživanja kažu da ti radio čim ga upališ diže raspoloženje za 200% i verujem da je tako jer kad sednem pred mikrofon zaboravim na sve što mi dušu mori i na sve što me boli.

Da li su Šnenokle, zaista tvoja omiljena poslastica?
Ne. (smeh) Ne volim uopšte slatko, ali znam da su šnenokle opšte mesto našeg odrastanja. Ono što mi je još važno bilo pri kumovanju audio ekstravagance jeste činjenica da se šnenokle na engleskom kaže “floathing islands”, a svi smo usamljena lutajuća ostrva. Lakše je kad smo u sazvežđu.

Ko je do sada od tvojih gostiju ostavio najdublji utisak?
To su uglavnom ljudi sa kojima sam puno puta sarađivala u raznim formama. Posle osam TV sezona retko ko može da vam bude iznenađenje, zato što smo već puno puta razgovarali raznim povodom. Važno je da neko shvata da treba da bude opušten, da zasmeje slušaoca, ali i da pošalje neku važnu poruku.

Kada malo bolje razmislim, Tanja Bošković je bila fantastična, tak seksi glas i ta lakoća s kojim deli misli, a jedna od najluđih epizoda bila je sa Vojislavom Bešićem, ni iz čega je nastalo jednosatno ludilo.

Tokom svoje karijere, si dolazila, odlazila i vraćala se radiju. Kakva je to ljubav?
Neobjašnjiva, snažna, divna. Nisam mogla ni da pretpostavim da ću mu se vratiti i ponovo se pojavio u mom životu kao oaza i spasao me u izuzetno teškom momentu kada sam mislila da nemam izbora. Odjednom me je radio kucnuo po ramenu poput stare ljubavi i rekao – “Ej, pa ja sam tu, biće sve OK.” I bude.

Imaš li još uvek mašinu za pisanje?
Da. Obožavam mašine za pisanje. Tek kad kreneš da lupaš po onim slovima, pa se čuje zvuk novog reda, pa se totalno izgubiš u tom haosu zvukova – pa shvatiš da si na kraju papira – wow, kažeš sebi, kakav trans. Pa onda imaš upalu mišića i žuljeve i shvatiš kako je pisanje doista jedan težak fizički posao. Čuvam ih religiozno, za slučaj da nestane struja.

Kakav je tvoj odnos prema novim tehnologijama?
Ok – dobar 3. Koristim ih umereno. Nisam zaluđenik, ali maštam o boljem kompu jer trenutno radim na “digitronu”, o blu reju i Bang&Olafsen momentima. Ne podnosim tač skrin stvari – nisam taj tip i ne volim Tviter, zamara me. Dosta mi je glasova u sopstvenoj glavi.

Ko su zapravo tvoji superheroji?
Mandraku se svaki dan molim za neki trik da preživim dan i Zoran Kostić Cane, sat vremena priče sa njim je kao da sam bila kod zen majstora ili Jode.

Važiš za modnu ikonu Beograda. Koja bi to modna epoha bila koja bi odgovarala tvom temperamentu?
Ma kakva modna ikona (smeh). To je meni bizarno i negde uvek mislim da se neko šali sa mnom. Nemam mogućnosti finansijskih da se modiram. Ja sam samo jedan samohrani glamurozni socijalni slučaj.

Njujork, London ili Pariz?
London mi je bio u prošlom veku sve, a onda sam otkrila Njujork i shvatila da je to moj rodni grad. Što se tiče Pariza – obožavam ga, neki uglovi šetnje Dorćolom mogu da podsete na neke krajeve Pariza. Obožavam pogled sa Kalemegdana na ambasadu Francuske. Imam ponekad osećaj da sam nekad živela u tom gradu – najviše volim kako se muškarci u Parizu oblače – taj njihov nemarni, arogantni stil mi je magnifique.

Da li si ikada poželela da emigriraš zauvek?
O da, ali nikad dovoljno snažno, očigledno. Imam neki neobjašnjiv osećaj da moram ovde da završim neki posao ili da izdržim kaznu do kraja na ovoj kazneno poporavnoj parceli. Možda me neko amnestira i ja odem na svoju plantažu banana – ko zna…

Kada bi tvoj život bila pesma, koja bi to bila?
Nije ta pesma, ali može ovaj naslov – Live to tell.

Gde bi želela da otputuješ u 2013. godini?
Jamajka.




Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Lutajuća ostrva u sazvežđu Lune Lu”


« Guten tag

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook