Kuvajt – pustinja i novac

dana Jun3 2013

Dve su reči koje sažimaju moje prve utiske o Kuvajtu. Surova priroda koja se mora ukrotiti da bi se preživelo. Red pustinje, red mora, red novca.

Nakon kraćeg leta našla sam se u pomalo nestvarnom okruženju; ponoć je prošla a temperatura je 30+,  na aerodromu muškarci  u belim haljinama i žene jako našminkanih očiju u crnim burkama, abajama i sličnim pokrivalima, ispod kojih se uglavnom kriju preskupi komadi odeće „sveže skinuti“ sa modnih pista.

Lični vozač u beloj limuzini sa wi-fi pristupom internetu, vozimo se kroz noć, smenjuju se svetla, palme, obala, niske zgrade svetlih boja, ruševine i neboderi od stakla koji streme visoko, jedan više od drugog. Miris novca u vazduhu meša se sa peskom, zajedno plešu neki čudan ples u ritmu toplog i pustinjskog vetra koji nikad ne prestaje. Stižemo u hotel uredjen u evropskom stilu, uključujem TV na kom me čeka personalizovana poruka: „Hello Ms Beuerle…“. Uprkos klima uredjaju vrućina ne jenjava u potpunosti. Snu sam odavno rekla laku noć i odustala od pokušaja; naposletku, imam samo 24h u Kuvajtu, spavati mogu i neki drugi put. Ogroman prozor hotelske sobe gleda na turističko mesto uz obalu, svetla su i dalje tu, deluje kao da grad nikada ne spava i da se pri tom ludo zabavlja, dok tradicija, dobro osmotrena na dnevnom svetlu, dokazuje sasvim suprotno. Jutarnja izmaglica svedoči o već pomenutom plesu vetra i peska iz pustinje.

Doručak u hotelu pravi kontinentalni, uz samo poneku slatku primesu u arapskom stilu, da vas podseti  na to gde se nalazite.

Moja ekspedicija počinje od obale. Maleno veštačko poluostrvo napravljeno od velikih stena, na kom se nalazi Hard Rock Café sav od plavog stakla u obliku piramide, potpuno se uklapa u scenografiju; ja u crvenim pantalonama i bez marame na glavi nimalo.

 

Prelazim zaštitni bedem kako bih sišla do samog mora; čujem neko mi trubi; u trenutku pomislim da radim nešto nedozvoljeno i ponovo pomno iščitam znak, i dalje je sve isto, zabrane nema. Idem dalje, čovek i dalje trubi. Vratim se nazad, on polako autom uz šetalište za mnom…pogadjate… i dalje trubi. Prvi put osetim nelagodu i vraćam se u hotel kako znam i umem jer pešačkog prelaza jednostavno nema. Vozi se velikom brzinom i svaki prelazak puta je avantura.

Želja mi je da doživim tradicionalni arapski bazaar i krećem u Kuwait City, taksi  3 dinara. Dinar i dinar nije isto 🙂   Ispred nas izmaglica – pustinjski vetar radi svoje i nije ga mnogo briga za neimare, turiste, lokalce… U daljini neboderi i kranovi, gradi se punom parom. Prolazimo pored Kuvajtskih tornjeva, simbola modernog Kuvajta, koje su davnih, veselih sedamdesetih gradili Beogradjani.

Bazaar ili Souk Al-Mubarakiya na prvi pogled deluje kao napuštena pijaca, kao fosilizirana scena od pre nekoliko desetina godina, sa skamenjenim uličicama i štandovima – bez ljudi.

Ljudi imaju neka druga posla na 42 stepena.

Souk me je malo razočarao jer su se moje predstave o “tradicionalnom, starom i nepatvorenom” sukobile  sa kinesko-turskom robom, dok su autohtoni proizvodi bili poput začina – tu i tamo. Globalizacija uzvraća udarac. Tako se uz lažne Prada naočare, Boss satove i  niskorazrednu šminku mogu videti i tkane rukotvorine,urme, smokve, alva, rahat lokum sa pistacijama i raznim varijacijama na temu. Tema je, naravno, šećer. Ili, po arapski, sukkar.

 

Na pijaci ne nedostaje svežeg voća i povrća u svim bojama i oblicima a zatekne se i poneki veseli prodavac koji rado staje pred kamere turista.

Jedna starija prolaznica i ja bile smo jedine žene na pijaci. Tamo sam shvatila da naša krilatica” dve žene pijaca” svoje korene sigurno ima u arapskom svetu. Omiljene crvene pantalone i puštena kosa nisu bile idealan izbor za “casual” dan na pijaci. Usled mnoštva radoznalih pogleda odlučila sam da se pokrijem i shvatila da to i nije tako loša ideja – kada je koža pokrivena laganom tkaninom, vrućina se mnogo bolje podnosi.

Lutajući kroz souk videla sam na mnogo mesta slike njihovih emira, kao i jake kontraste poput bogatstva u pozadini i ruševina u prvom planu.

Gladna i umorna, pomalo kukavički odustala sam od ideje o ručku u tradicionalnom arapskom restoranu na pijaci jer je to podrazumevalo al fresco, (opet) isključivo mušku populaciju i nedovoljno ispitane higijenske standarde na 42 stepena.

Uveče na plaži pored hotela mogla sam videti kako izgleda tipičan vid tamošnje zabave – mladi parkiraju aute uz plažu, sluša se glasna muzika, puše se nargile na travi, ne pleše se. Strana radna snaga, mahom Filipinci i Indijci, okuplja se na samoj plaži, gde se igraju loptom, a popularan je i slacklining. Tamo sam probala dosada najbolji smoothie od manga, banane i jagode, leden, izuzetno bogatog ukusa i teksture. Upustila sam se i u avanturu sa falafelom iz omanjeg porodičnog restorana – i nisam se pokajala.

Mojih 24 sata u Kuvajtu je prošlo brzo i dinamično. Ponela sam šaku poklona, nekoliko poznanstava sa interesantnim ljudima (neverovatno je kojom se brzinom tamo sklapaju) i pregršt utisaka o jednom potpuno drugačijem svetu i kulturi. Na aerodromu opet mnoštvo ljudi, miris različitosti, novca, peska, tradicije, modernog, prelepi Arapi i Arapkinje i najlepše dete koje sam do sada videla, snenih očiju i izvijenih trepavica – u Ferrari kolicima.

 


Sofija Beuerle
je neumorni i radoznali globetrotter. Inspirišu je humor, humanost i kreativnost. Voli fotografiju, Mediteran i prirodu. Trudi se da izabere bolje. Istovremeno se i čudi i divi svetu i razvija plan kako o(p)stati srećan u sveopštoj relativnosti i zavrzlami postmodernizma. Kad tad će roniti i skočiti padobranom i vrlo rado pisati i o tome. | na twitter-u | facebook-u | tema: backpacking with style | Tags: None


Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Kuvajt – pustinja i novac”


« Ramonda Serbica by VR

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook