Istra, Terra Magica

dana Sep14 2013

Veruje se da naziv Istra potiče od ratobornog ilirskog plemena Histri – pirata koji su Rimljanima zadali dosta muke pri osvajanju. Zapala je za oko mnogima; menjali su se vladari, ljudi, mentaliteti i ostavljali svoje tragove na njoj.

Prema mom odveć slobodnom i krajnje pristrasnom lingvističkom vidjenju, (neodgovorno) reklo bi se da poreklo reči ipak dolazi od latinske reči „histrionic“  – teatralno, melodramatsko ponašanje u cilju privlačenja pažnje na sebe.

Jer ona to i jeste, samo bez melodrame. I privlači pažnju, neprestano.

I baš kao što se u teatru smenjuju smeh, suze, strahovi, čežnja, napetost, ljubav, tako se i na istarskoj pozornici smenjuju pejzaži, koji izazivaju slične emocije u čoveku. A  zadivljenost strpljivo čeka, poput stalnog šćućurenog  rekvizita  iza pozornice.

Priroda je bila zaista darežljiva prema istarskom kraju; bistro more, gde vas očekuje plivanje sa jatima različitih  riba, miris soli i  aromatične borovine u vazduhu, oštre stene, litice i bezbrojne kamenite uvale samo su deo istarske scenografije, koja će vas ostaviti  bez daha.

Obala je prošarana živopisnim gradićima, koji ostavljaju utisak tajnovitosti i pozivaju vas da otkrijete blago koje se krije iza zidina starog grada.

Rovinj I lutajući uskim ulicama možda steknete utisak da se vrtite u krug i da su uglačani kamen, hrapave fasade, patina starih vremena, oleanderi i smokve ono što je svojstveno svakom od njih. Nećete puno ni pogrešiti, doduše. Ali odgovorno tvrdim da će svaki stari grad, ma kako sličan bio prethodnom, ostaviti drugačiji utisak na vas.  U čemu je tajna? Ne znam.

 Kontinentalni deo Istre iznenadiće vas svojom šarolikošću. U treptaju oka zaboravićete na do malopre sveprisutno i sveprožimajuće Mare Adriatico, koje vam je ostalo negde iza ledja, kako biste se u potpunosti posvetili šumama, planinama, gradovima utvrdama, lekovitoj vodi i…….tartufima.

(Ne)podeljena pažnja, duge šetnje i svesno uložen trud kako ne biste ništa propustili na svom proputovanju, kad-tad će rezultirati umorom i glađu. I to je pravo vreme da se uputite u jednu od konoba sa autohtonom istarskom kuhinjom. Mi smo, po preporuci, posetili konobu u Gradinju, mimo glavnog i u suštini bilo kakvog utabanog turističkog puta i nijednom se nismo pokajali. Iako me je u samom startu iznenadio enterijer, hrana je otklonila sve nedoumice.  I tako se jedan gladni ručak pretvorio u degustaciju tartufa, njoki, fritula, kroštula, medice, biske i trpkog vina Terran… i tako sve do predvečerja. Jedino logično bilo je ne otići pravo kući, već dodati još koje pristanište našoj spontanoj ruti. I tako smo se uputili u Buzet. Ovaj stari gradić na vrhu brda iznenadio nas je svojom ušuškanošću i podsetio na plemenske zajednice, gde su posetioci dobrodošli – na kratko. „Pleme“ živi svoj život na skliskom kamenu, iza škura i zidina. Odmerili su nas, ljubazno pomogli da pronadjemo šta smo hteli, videli smo Titov trg, prošli jedan krug, izašli iz grada. Zidine su ostale iza, kapije su se zatvorile a „pleme“ je nastavilo svoj život mimo nas.

Motovun sam želela da vidim odavno ali uvek u kontekstu filmskog festivala. Nije mi se dalo; barem ne ovoga puta. Sa ili bez filma, nije me nimalo razočarao. Na putu do Motovuna prošli smo kroz Močibobi (nominativ, jer u kose padeže u ovom slučaju nisam sigurna; menjajte po želji). Ovo mestašce nas je gurnulo u brzi krivolov na tek prezrele  smokve pokraj puta. Kažu, kesu držao ili u kesu trpao – isti si. Istomišljeni i krivi, a okusnim pupoljcima vođeni, bili smo na trenutak isti. Crveni, što od stida a što od smokava oko usta, nastavili smo ka Motovunu.

Motovun je čaroban. Uskih uličica i prolaza, romantičan, čuva istoriju i neobične radnjice i galerije. Obradovao nas je, izmedju ostalog, igračkom na navijanje „musica mechanica“, koja svira razne melodije i deluje kao da je iz neke prethodne epohe, ateljeom za drvo i medicom sa tartufima.

 

Rovinj, Poreč, rt Premantura, Limski kanal, Cittanova, Umag, Buzet, Motovun, Pazin…mesta su se nizala a mi smo se uvek, nekako na kraju dana, vraćali Puli. Iz tog razloga Pulu sam doživela uglavnom noću. A u alternativnoj Puli je moguće da se doslovce pred kućnim pragom obazrete u blatnjavim mini prašumama od grmlja, da nehotice zgazite more puževa, vidite zvezde (prave) gore visoko a i kako slučajno padaju pred vama, kao i da vas kroz te noćne šetnje (pardon, krševite ekspedicije!) odnekud prati  miris marihuane i čudni zvuci neutvrdjenog porekla.

Za svakoga ponešto.

Rekli su mi da je Istra još lepša zimi.

Sada je septembar, vreme je pred nama.

Ili vama.

U svakom slučaju,

vreme je.

 


Sofija Beuerle
je neumorni i radoznali globetrotter. Inspirišu je humor, humanost i kreativnost. Voli fotografiju, Mediteran i prirodu. Trudi se da izabere bolje. Istovremeno se i čudi i divi svetu i razvija plan kako o(p)stati srećan u sveopštoj relativnosti i zavrzlami postmodernizma. Kad tad će roniti i skočiti padobranom i vrlo rado pisati i o tome. | na twitter-u | facebook-u | tema: backpacking with style | Tags: None


Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Istra, Terra Magica”


« Drvo kao nepresušna inspiracija

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook