Dragana Paramentić

dana May27 2013

Možda živimo u digitalnom svetu, ali bez nekih “analognih“ stvari teško nam je da zamislimo svakodnevnicu. Smeh, buket lala, pena cappucina, zalazak sunca još uvek su glavni sastojci naše sreće (bar za većinu).

Zato, valjda volimo i taj zvuk foto-aparata i onaj momenat kada tamo neko kaže “Nasmej se, ptičica“. Jer tada, svaki srećan trenutak možemo da sačuvamo, i kasnije “pustimo“. Potrebno je samo da izvadimo foto-album, ili da bacimo pogled na red ramova.

U “oku“ Dragane Paramentić često se nađe osmeh, poljubac, cvet, korak. Simpatična Valjevka koja je za svoj profesionalni pseudonim odabrala ljupki naziv “nasmej se, ptičica“ , odavno je svojim prekrasnim fotografijama privukla pažnju svih zaljubljenika u fotografiju i svet venčanja.

Iako je slučajno odabrala da se bavi fotografijom, danas je srećna zbog toga jer joj je fotografija omogućila da uživa u životu radeći ono što voli.

O fotografiji i sitnicama koje život čine pričali smo s nasmejanom i neposrednom Draganom.

Veliki broj je onih koji s 19. godina još lutaju i traže “sebe”. Tada, izbor fakulteta često može da bude prava muka za te mlade ljude. Ti si sasvim slučajno izabrala da studiraš fotografiju, ali se na kraju ispostavilo da je to bila prava odluka. Kako si ipak prelomila da upišeš Fakultet primenjene umetnosti?

Kada sam 1999. godine završila gimnaziju, društveni smer u Valjevu stvarno nisam znala tačno šta bih upisala. Nikad nisam bila “tip” za prirodne nauke, tako da sam eliminacijom pokušala da dođem do nečega što mi je prihvatljivo, i u tom nekom “vaganju” se opredelila za FPU. Iako sam predala papire za istoriju umetnosti, kada sam bila primljena na Fotografiju tu sam ipak i ostala, i nisam se pokajala. Znam koliko puta se desi da neko upiše određeni fakutet, odabere neku sferu, a posle shvati da ga to ne zanima, da to nije on. Ja mislim da me neko tamo gore mnogo voli i čuva (smeh), i hvala mu. Zbog fotografije sada i moj život ima malo dublji smisao. Ona je nešto što volim, razumem i što mi u potpunosti odgovara kao način života, i primarni vid komunikacije s ljudima.

Kako je izgledao tvoj profesionalni početak? Koja te je tada sfera najviše privlačila?

Tokom studija, gurala sam svaku godinu s osećanjem “ok, ovo mi se dopada”, ali tek kada sam završila fakultet i počela da radim, shvatila sam koliko sam mogla više da naučim da sam samo pitala. Jer, sve je do tebe, kao i sve u života, pa i u obrazovanju. Što se tiče početka, nije mi bilo teško iz ugla posla, više mi je bilo teško to što sam bila iz Valjeva, sama u Beogradu i što sam se “tražila” unutar fotografije… Posao je nekako tekao od početka svojim tokom i uglavnom sam preko prijatelja nalazila angažmane. Prvo me je dosta privlačila fotografija u domenu arhitekture. Kod kuće smo imali dosta magazina o enterijeru, arhitekturi, a i u krugu najuže porodice sam bila i sada sam okružena građevinarima, inženjerima, arhitektama… To je rezultiralo da i ja počnem mnogo da volim minimalizam i arhitekturu uopšte.

Većina fotografa na samom početku dok ne nađe tu neku “svoju” sferu radi skoro pa sve, od slika s nekih prijema, nastupa do portreta, panorama, modnih fotografija. Koliko su ta početna iskustva bitna u daljem poslu?

Ja sam u početku baš dosta radila upravo u različitim sferama. Fotografisala sam proizvode, zatim portrete za naslovnice, modele, atmosferu s nekih dešavanja, koktela. Sva ta “sitna” profesionalna iskustva, osobe koje sam upoznala…, sve to mi je u nekom momentu kasnije značilo i sada znam da ništa nije besmisleno i da svako “iskustvo” znači u životu.

Iako si radila u skoro svakoj sferi fotografije, poslednje dve godine specijalizovala si se za slikanje venčanja. Kako si se za to opredelila?

Pa nisam se opredelila (smeh). Opet je sve savim slučajno počelo. Jednom prijatelju sam fotografisala venčanje, to su videli njegovi prijatelji pa sam njima i tako u krug. Inače, da mi je tada neko rekao da ću da budem “svadbeni” fotograf, rekla bih da je to nemoguće, a sada ne samo da ne mislim tako, nego sam ponosna na svoj rad. Iako sad skrećem s teme, preporučila bih svima da rade ono što vole, u tom trenutku, danas i baš sada, jer će to sutra da bude nešto lepo, nešto što nisi mogao da pretpostaviš da će da bude. Niko od nas ne može da predvidi sve one dobre, niti one loše stvari koje može naš rad da izazove. Bitno je da spojimo ono što volimo, s onim što radimo. I da ništa nije isključivo. Zašto jedan ekonomista ne može da bude i fotograf? Ili novinar da bude i dizajner? I zašto fotografije s venčanja moraju da budu po nekom “šablonu”?

Tvoje fotografije venčanja su nešto sasvim drugačije od klasičnih, uobičajnih fotki svadbi. Tamo gde nam se čini da nema čarolije, ti nas razuveriš i pokažeš da to nije tako. Svojom posebnom estetikom si pokazala da te fotografije mogu da budu čarobne jednako kao ljubav koja “kroji” svako venčanje. Jel si romantik i privatno ?

Nekog sam uverenja da postoji mnogo vrsta romantike, te je i moja lična malo drugačija… Ja volim tu romantiku koja nije bukvalna, klasična. Volim taj kadar ostavljenih cipela, ili samo kadar ruku zagrljenih oko potiljka. Romantika je nešto što moraš da osetiš, nagoveštaj nečeg skrivenog. Tako da ne bih rekla da sam klasična romantična duša, već sam samo romantična na neki drugi način.

Koliko su te slike “tvoja”, a koliko njihova priča? I ko bira lokaciju, ti ili mladenci?

Ne mogu da kažem koliko ima njih, a koliko mene u tim fotografijama. Ljudi koji me angažuju sada, već su videli moje fotografije i dopale su im se, odnosno moja estetika je bliska njihovom senzibilitetu i onome što su zamislili. A onda je sve stvar dogovora i saradnje. Ako su oni nežni, i slike će biti, ako su oni brzi, energični, onda će i fotografije biti isto takve. Što se tiče lokacije, nju uvek mladenci biraju, odnosno daju predlog, i to je uglavnom negde u blizini restorana gde se svadba održava. Ja uvek volim da je to mesto koje njima znači. Nema veze, nek je i neka ulica, neki tunel, klupa, nešto što nikome sem njima ne znači…, to mi je bitno. Na meni je još i da ih uputim u to koliko nam vremena treba za slikanje, kako bismo se što bolje organizovali i probali da u jednom snimanju uklopimo što vise različitih ambijenta – park i zelenilo, ulica i urbani pejzaž, stare fasade i retro stil…

Skoro je na netu veliku reakciju ljudi izazvala tvoja serija fotografija za zimsku inspiraciju. Mnogi su pa i mi poverovali da je na delu bilo pravo venčanje, a ne samo inspiracija. Odakle ideja za ovakav photo session?

U svetu postoji mreža vrlo popularnih wedding blog-sajtova, koje svaka buduća mlada može da poseti ne bi li se inspirisala o temi, venčanici, sitnim detaljima, lokaciji. Čitavu ideju o zimskom “venčanju” pokrenula je drugarica (inače mlada sa slika i autor sajta jedanfrajeribidermajer.com). Ona je došla na ideju da okupi drage ljudi koji se bave raznim aktivnostima unutar organizacije venčanja i da napravimo jednu inspiraciju za zimsko venčanje. Putem Kopa krenuli smo s autom koji je bio pun svega, od detalja za dekoraciju do finih kolačića koje smo nameravali da iskoristimo. Cela akcija je za sve nas bila pre svega zabava. Jedan dan koji nam je dao priliku da radimo i kroz rad neizmerno uživamo. Ne verujem da će neko baš u cik zime, sa snegom do kolena da se venča, a opet zašto i da ne?! Svakako daje priliku ljudima da se inspirišu, i da vide kako za prelepe momente nije potrebno ni puno para, ni odlazak u daleke meridijane.

Pored venčanja, koje su to druge sfere koje “izazivaju” tvoj objektiv? 

Teško mi je da objasnim, ali svako fotografisanje ne doživljavam kao posao, već pre svega kao priliku da naučim nešto novo i da se zabavim. Ono što zaokuplja moju pažnju su male, svakodnevne stvari u životu jer smatram da su jednako bitne kao velike. Meni je i ovaj mali list na stolu lep i neobičan, i priča bar meni neku priču, zanimljiv je. Sa te neke profesionalne strane, veoma me zanima i jako mi je bitno svetlo i atmosfera… Ono što me najmanje privlači je komercijalna fotografija nameštenih scena i modela. Kada sam počela da fotografišem ljude i njihove lepe životne trenutke, shvatila sam da ništa, ma koliko lepo stilizovano i namešteno, ne može da zameni tu iskrenu emociju i ljubav koja ne može da se odglumi.

Šta ti je nabitnije dok radiš? Uslovi, komunikacija…

Uslovi mi nikada nisu bitni, jer su uvek drugačiji. Ili su ljudi drugačiji, ili lokacija. Na to sam se već uveliko navikla, i to mi se čak nekako i sviđa. Na uslove ne možeš da utičes, oni su nepredvidljivi, ali zato kao fotograf moraš uvek da računaš na sebe, na svoju kreativnost. Desi se da obiđem neku lokaciju za snimanje, i da je ona već sutradan drugačija. U suštini, najbitnije mi je razumevanje sa ljudima. I nije bitno da li je to posao ili neka drugi segment života, važno mi je da kada radim s ljudima da su oni opušteni i otvoreni za saradnju, i da sa njima mogu normalno da komuniciram. Iz te atmosfere se stvara poštovanje i poverenje, ako mene pitate, dve najbitnije stavke za uspeh svih međuljudskih odnosa.

Kakav odnos imaš prema grafičkim programima? U kojoj meri ih koristiš?

Obožavam ih, i svakodnevno ih koristim. Tačnije samo LightRoom koji je mnogo jednostavan i koji je napravljen baš za fotografe! Svaku fotografiju moram da sredim, pipnem. To mi predstavlja najveći problem, jer mi za seriju fotografija s venčanja treba 4 do 5 dana. Tada se zacementiram u kuću i nema me. Šalim se (smeh). Odnosno, da, stvarno me nema. Pogotovo je komplikovano kada imam venčanje za venčanjem, odnosno dve subote i nedelje vezane.

Danas vlada neko uverenje da svako može da bude fotograf. Da li se slažes s tim i koliko smatraš da je bitna oprema u poslu fotografa?

Da, svako može da bude fotograf. Postoji veliki broj ljudi koji govore da ne mogu da se bave fotografijom jer nemaju dobar aparat. To su samo izgovori. Ako imaš neki iole dobar telefon, možeš da budeš fotograf. Apropo toga, ja sam svoj diplomski radila s plastičnim podvodnim aparatom. Drugo, foto-aparat ne pravi fotografiju, ti je praviš. Čak i ako imaš dobar aparat, ako nemaš ideju, nemaš ni fotografiju. Sa druge strane puno ljudi samo govori da su kreativni, i da imaju ideje. Stvarno, i? Ideja ne živi sama, moraš nešto s njom i da uradiš, da pokušaš, da pogrešiš, da naučiš…

Zanimljiv jednogodišnji foto-projekat “ One photo a day keeps the doctor away“, koji si redovno postavljala na svoju fejsbuk stranicu, završila si skoro, tačnije 28. februara 2013. godine. Nakon godinu dana testranja “sebe”, šta si naučila?

Taj projekat je pre svega bio eksperiment. Prilika da isprobam razne efekte, nov objektiv, i koliko sam istrajna, da li mogu i koliko mi je naporno da neki tako veliki projekat ispoštujem od početka do kraja. Prvih 100 dana je bilo ok, ali nakon toga sam imala osećaj da sam isfotkala sve i da nemam više šta. I bukvalno jednom dok sam išla ulicom i govorila sebi: ”dosta više, ne mogu više i šta više?”, samo sam podigla glavu i videla dve bakice kako idu ispred mene, pričaju i drže se za ruke…, preslatke. Tada i uopšte tokom projekta shvatila sam da od kukanja nema vajde, i da u teškim trenucima treba samo da se opustim, verujem sebi i nastavim da radim.

Kada si pokrenula sajt-blog nasmejseptičica.com i ko je kumovao ovako simpatičnom nazivu?

Kompletan sajt, odnosnu kombinaciju sajta s galerijama i blogom sama sam napravila pre dve godine. Nikada se nisam bavila web dizajnom, samo sam besplatnu temu prilagodila sebi i ispratila tutorijale. Pored galerija gde su samo fotografije, dodala sam i sekciju za blog. Taj deo mi je posebno zanimljiv jer mogu pored slika da napišem i propratnu priču. To mi moram priznati predstavlja veliku muku pošto ne znam da pišem, i to onda traje i traje…, jedan pasus pišem pet sati (smeh). Ali na kraju mi je je to važno, jer kada napišem imam osećaj da sam i sebi nešto razjasnila. Što se tiče naziva “nasmej se ptičica”, ja sam bila kuma. Želela sam nešto zanimljivo, i što bi moglo da se poveže sa svim onim što radim. Ne možeš da se ne nasmeješ, a bilo mi je zanimljivo i ozbiljno u isto vreme.

U kojim sitnicama Dragana Paramentić najviše uživa kada ne radi?

Oduvek sam volela sve što je hand made, što zahteva angažovanje ruku da bi od bezobličnog nastalo nešto lepo. Papir mi je posebna opsesija, pa sam ga čak ručno izrađivala i od njega pravila notese i knjige. U poslednje vreme s drugaricom istražujem enkaustiku, staru tehniku slikanja voskom. Inspirisana onim što sam videla na internetu, probale smo da slikamo preko mojih fotografija sa venčanja. Rezultati, koje ćete nadam se imati prilike uskoro da vidite na mom sajtu, su stvarno neverovtno lepe i neobične, gotovo trodimenzionalne fotografije. Od ostalih aktivnosti koje me ispunjavaju i podmlađuju, navela bih još i da puno treniram, čitam, vežbam i smejem se sa prijateljima.

Šta bi poručila mladim neafirmisanim fotografima?

Radite ono što volite. Nije bitno da li vidite sada poentu toga, važno je da je TO ono što vas čini srećnim i ispunjenim. Probajte sve što vas zanima. I to kada kažem mislim na sve, jer život nije odvojiv od posla. Plešite, čitajte, trenirajte. Naučite da volite svoj život. Jer ako uživaš u kafi, uživaćeš u ostatku danu i svemu ostalom. Neko kaže uživaću kada odem na odmor. Dobro, to je 10 dana, a šta ćemo da radimo s preostalih 355 dana? Zato napravite sebi život koji je uvek pomalo i odmor.


Ana Dodig
je veliki hedonista.Zaljubljenik u film,muziku i ples. Voli proleće,jutarnju kafu a najviše od svega, more! Koliko god se trudila da racionalno ide kroz život, kreativna crta je stalno vuče ka snovima i u visine. Uverena je da uspeh leži u svima nama, samo ako verujemo u sebe! Zato,keep ur head up and heart strong! kafenisanje i ostalo | na twitter-u | facebook-u | tema: ličnosti, poznati | tagovi: , , , , ,



Bez komentara, Comment ili Ping

Odgovori na “Dragana Paramentić”


« Modna revija Young Walk

RSS revije

  • An error has occurred, which probably means the feed is down. Try again later.

Arhiv

po datumu

po temi

Predlozi

STYLERS predstavlja

Kategorije

STYLERS Facebook